0

Heroji grada – Nataša Kovačević

Ovo je prva u nizu priča o ljudima koji obavljajući svoj poziv zapravo rade za druge. Priča o ljudima koji se nesebično daju i koji sebe podređuju struci. Bez njih Niš ne bi bio dobro mesto za život. Iz tog razloga nazvali smo ih “Heroji grada”. Ove nedelje za Zgubidan govori Nataša Kovačević – Master defektolog – oligofrenolog.

Nataša je zaposlena u Školi za osnovno i srednje obrazovanje “14. oktobar” u Nišu. Radi kao defektolog-nastavnik u patronažnoj nastavi. Pored toga, jednom nedeljno volontira u Gradskom udruženju za pomoć osobama sa autizmom Niš, “GUPOAN”. Takođe osnivač je i predsednik Centra za edukaciju i socijalno uključivanje STARIJA SESTRA. Pitali smo Natašu da nam približi aktivnosti kojima se ona bavi.

Kada i kako si se odlučila za tvoj poziv?

“Ja volim da kažem da sam ovaj fakultet završila slučajno, možda je baš zanimanje odabrao mene. Upisala sam Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, ali neki skroz drugi smer i nakon dve nedelje sam shvatila da to ne želim i htela da odustanem. Raspitala sam se malo o drugim smerovima i svideo mi se ovaj – oligofrenologija, iako ranije zaista nikada nisam imala prilike da budem u kontaktu sa tom decom.

Na kraju prvog semestra organizovan je prvi odlazak na praksu u Ustanovu za decu i mlade “Sremčica”. Ušli smo u prostoriju gde je bila grupa od desetoro dece. Imala sam ogromnu tremu. Govorili su da ma koliko si dobar metodičar, ništa ne vredi ako te deca ne prihvate. U tom trenutku prišla mi je devojčica, uhvatila me za ruku i počela da gleda u moje šarene nokte. Ubrzo me povukla sa sobom u sredinu grupe gde sam se narednih pola sata igrala sa decom. Odlično su me prihvatili i bila sam presrećna zbog toga. To je bio momenat kada sam odlučila da je ovo moje zanimanje, moj poziv. Nikada se nisam pokajala jer me ovaj posao ne pušta da odrastem.”

Kako izgleda rad sa decom ometenom u razvoju?

“Na ovo pitanje nije lako odgovoriti. Svaki posao ima svoje uspone i padove, pa tako i ovaj. Ja radim sa osetljivom grupom dece, pogotovo u školi, tačnije u patronažnoj nastavi, moja deca često imaju i neka pridružena oboljenja (epilepsiju, srčane mane, hidrocefalus) pa i na to mora da se pazi i da se bude veoma oprezan. Sa jedne strane, ja decu učim akademskim veštinama u skladu sa njihovim mogućnostima. Moji učenici imaju redovan plan i program, a ja taj plan i program prilagođavam njima.

Sa druge strane, ja njih učim i životnim veštinama, socijalizaciji, razvijam kod njih kognitivne veštine i grubu i finu motoriku. Suštinski, sve ono što je potrebno da bi se dete razvilo na svim poljima do svojih punih potencijala. Nekad malo manje učimo, a malo više se igramo, nekad obratno, sve zavisi od detetovog trenutnog raspoloženja i njegovih interesovanja.”

Kako se deca ophode prema tebi i šta im ti značiš?

“Između mene i dece postoji posebna veza i to je ono što je veoma važno u radu sa ovom decom. Mislim da oni osete nešto kod čoveka i da je to njihov “dar” koji mi možda nemamo i zahvalna sam što kod mene osete nešto što im uliva poverenje. Do sada mi se nije desilo da me neko dete nije prihvatilo i da nije htelo da radi sa mnom i presrećna sam zbog toga, nadam se da će tako i ostati. Ja imam određenu dozu autoriteta, tako da me deca slušaju i u principu poštuju granice, a sa druge strane se trudim da im budem drugarica i ako taj balans može da se uspostavi, to je onda idealno. Ja uvek težim tome. Ja sam njihov edukator, terapeut i prijatelj i to je jedan divan odnos.

Većina dece mene doživljava kao drugaricu, niko mi ne persira, prva sam na spisku kada se zovu drugari za rođendan i to je nešto što nema cenu. Radila sam u različitim gradovima i u mnogo škola, i vi ne znate kako izgleda osećaj kada vas oni i danas pozovu, ili njihovi roditelji. Čestitaju mi rođendan, zovu me na njihov, hvale se ocenama, poslom ili devojčicom / dečkom koji im se sviđa… To vredi više od truda koji sam ja uložila.”

Rad centra za edukaciju i socijalno uključivanje STARIJA SESTRA

“Organizaciju sam osnovala u julu prošle godine sa ciljem poboljšanja uslova osoba iz osetljivih društvenih grupa.
Organizacija će se za sada baviti isključivo pisanjem i sprovođenjem projekata koji imaju za cilj olakšavanje života i svakodnevnog funkcionisanja osoba iz osetljivih društvenih grupa kao i širenje svesti o ovim osobama i skretanje pažnje na probleme sa kojima se svakodnevno susreću.
Moj prvi projekat koji sam napisala je jedan od pobedničkih projekata Superste kluba za 2016. godinu.
Erste banka Srbije zajedno sa fondacijom “Dokukino” organizovala je „Superste“ klub. U okviru kluba nagrađuju se pojedinci koji se bave obrazovanjem, umetnošću i kulturom. Moj projekat, koji je trenutno u toku, zove se “Ne bojim se, imam druga”.

Cilj projekta je da obučimo decu iz niških osnovnih škola za pružanje prve pomoći. To je obuka za krizne situacije koje se mogu desiti u školi, za vreme velikog odmora ili užine, pre ili posle časova. Škole su velike i ima mnogo učenika, nije uvek nastavnik tu da reaguje. Naučićemo decu kako da pomognu svojim drugarima ukoliko dođe do gušenja hranom, napada astme, epileptičnog napada, curenja krvi iz nosa ili nesvestice. Mislim da je to veoma važno da nauče, da sutra ne bi odrasli u ljude koji ne znaju kako da deluju ako se nekada nađu u društvu nekoga kome je potrebna pomoć. Glavni partner na ovom projektu mi je Crveni krst Niša, koji izvodi samu obuku prve pomoći.”

Posvećenost deci

“Još jedan lep projekat koji bih volela da pomenem je “Heroji uče drugačije” koji je ušao u sam finiš. Ovaj projekat ne bi se realizovao da nije bilo organizacije Nauči me. Ovde je cilj bio prikazivanje disleksije široj javnosti. Želimo da pokažemo šta je disleksija, kako se radi sa osobama sa disleksijom i kako to osoba sa disleksijom doživljava svet iz svog ugla. Ovo što radimo sigurno će pomoći nastavnicima i svima onima koji na neki način edukuju decu, da znaju kako i na koji način da pristupe detetu sa disleksijom i da mu olakšaju celokupan proces učenja. Snimili smo film po istoimenom nazivu, ja sam na projektu saradnik i stručni konsultant.

Veliko zadovoljstvo mi je da mogu da pozovem sve zainteresovane na premijeru filma, koja će biti 24.04. sa početkom u 20h u bioskopu Kupina. Posle filma će se održati neformalna diskusija gde će svi zainteresovani imati priliku da pitaju ono što ih zanima u vezi disleksije.”

Pored svega, Nataša voli sa svojom decom da ide u Konjički klub Nonius i na festival “Nauk nije bauk”. Ona se takođe trudi da širi svesti o deci sa posebnim potrebama. Plava nedelja, Svetski dan deca sa Daunovim sindromom, Svetski dan osoba sa invaliditetom, Svetski dan osoba obolelih od raka, samo su neki od dana kada ona na neki svoj način šalje poruku svetu o ovim osetljivim temama.

Nataša je svim aktivnostima pokazala da je Heroj grada. Možemo biti sigurni da Nišu treba više ljudi kao što je ona. Zato za kraj navodimo citat iz knjige “Mali princ” koji mnogo voli: „Treba da si veoma strpljiv. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćes malo bliže…“


Čitajte još:

Borilačke veštine – oruđe za napad ili odbranu?

Mladen Ristić

Rođen 1992. u Nišu. Apsolvent na Ekonomskom fakultetu u Nišu. Bio član nekoliko organizacija koje su svojim delovanjem podsticale napredak u društvu. Bavi se pisanjem kolumni iz sfere drušvenih dešavanja. Od 2017. godine jedan od osnivača NVO - "Zgubidan - Centar za osnaživanje urbane kulture"

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *