0

Kako su Englezi ukrali čaj

Kultura ispijanja čaja-zgubidan.

Izvor:Nadyn.biz

Teško da je iko napravio veću tradiciju i kulturu ispijanja tečnosti, od one kakvu su Britanci napravili od čaja. Čaj su Britanci uvezli iz Kine, i jedina vrsta čaja koje su Kinezi bili spremni da se odreknu, bio je zeleni čaj. Tako se u kafeterijama u popularnoj “Exchange Ally”, ulici u Londonu, u ponudi našao čaj. Neupoznatost građana sa ovim napitkom iziskivala je potrebu vlasnika radnji da reklamiraju ovaj, novi u ponudi, napitak. Jedan od vlasnika, Tomas Garavej, pravio je pamflete sa opisom čaja kao “Onog kineskog pića, odobrenog od svih lekara, koje kinezi nazivaju Tcha.”

Samjuel Pepis, član parlamenta, najpoznatiji po vođenju dnevnika iz kojeg se kasnije saznalo dosta o Britanskoj kulturi, jednom prilikom je u tom dnevniku zabeležio da je njegova žena konzumirala čaj u medicinske svrhe jer pomaže u borbi protiv prehlade. Na početku čaj su konzumirali samo članovi viših i trgovačkih klasa. Kasnije se čaj preko dvora ustoličio, najpre kao piće aristokratije, pa zatim i kao piće Britanije. Sluga engleskog barona Edvarda Herberta je na dvor poslao svoj recept za pravljenje čaja.

“Četvrt litra vode prokuvati, u nju dodati kašičicu čaja i zasladiti šećerom. Ostaviti na vatri desetak minuta, ali da ne ključa. Pre sipanja, popariti šoljice.”

Čaj na Engleskom dvoru

Ključna stvar za širenje popularnosti čaja Britanijom bio je brak kralja Čarlsa II i Portugalke Katerine od Braganze. Katerinino omiljeno piće bio je čaj. Da bi ispunio njene želje kralj Čarls je preko “The British East India” kompanije uvezao je skoro kilogram čaja iz Portugala. Katerina je uticala da, gotovo, kompletna britanska aristokratija počne da konzumira čaj. Još značajniju ulogu Katerina je imala u širenju popularnosti čaja kod žena. Građanstvu se čaj nudio prvenstveno u kafanama koje su uglavnom posećivali muškarci, tek kada je Katerina krenula sa promovisanjem ovog napitka, počele su masovno da ga piju i žene. Katerina je za “dvorsko piće” proglasila upravo čaj. Sveži listovi čaja su se na dvoru skladištili u male drvene kutijice sa ručno napravljenim šarama.

Kultura ispijanja čaja-zgubidan.

Izvor: Wikipedia.com

Problem kvaliteta čaja i kineski “da hong pao”

Britanska kompanija “British East India” je u trgovini sa Kinom najčešće razmenjivala svilu i porcelan, a osim novca ništa drugo nije mogla da ponudi Kini. Zbog toga se stvorio zastoj u trgovini, a kako su dobijali samo zeleni čaj, Englezi su smatrali da moraju da ukradu seme i sami prizvode čaj da bi što manje zavisili od Kineza. Čaj koji su probali da proizvode na tlu Indije, nije hteo da se primi, biljke su odbijale da rastu, a one retke koje bi uspele, imale bi još slabiji kvalitet od onih koje su već dobijali od Kine. Tu na scenu stupa botaničar Robert Fortjun. Kompanija Ist Indija ga je poslala u Vujišanske planine da pronađe i nauči kako da proizvede najbolji kineski čaj, da hong pao. U bukvalnom prevodu, Velika crvena odora.

Kultura ispijanja čaja-zgubidan.

Izvor: Radioaktivni komarac

Krađa recepta

Ulazak u zatvoreni deo grada, gde se ovaj čaj i proizvodio je bio zabranjen strancima. Fortjun se odlučio na hrabar ali veoma riskantan potez. Maskirao se u predstavnika neke od većih kineskih provincija. Odsekao je kosu, zalepio lažne repove obukao mandarinsku nošnju i unajmio slugu pod imenom Vang. Fuđijan je ušao tako što je Vang išao po gradu i moljakao nadzornike da puste visokog predstavnika koji doputovao iz daleka da proveri kako ide proizvodnja ovog velikog napitka.

Nakon što je dobio dozvolu da uđe u grad, Fortjun se nastanio u obližnjem hramu i od monaha ukrao seme. A kompletnu proceduru pravljenja čaja je saznao gledajući radnike kako rade. Gledajući ovaj proces, Fortjun je uočio razlog loseg kvaliteta čaja koji su Kinezi slali u Britaniju. Naime, Kinezi su u čaj koji su pripremali za izvoz, stavljali gips, i “Prusko plavo”, supstance koje su trovale britanske konzumente. Stavljali su sasvim dovoljno da se ne uoči pri konzumiranju, a da efektivno radi svoj posao. Ovo je uvideo, kada je primetio da su ruke radnika umazane plavom i žutom bojom. Izgovor Kineza bio je da njihove mušterije žele zeleni čaj, te da su plaćali više kada je bio jarko zelen, pa su ga ovim supstancama bojili, iako se sami nisu usudili da konzumiraju obojeni.

Seme i materijal za analizu, odneo nazad u Englesku i iskoristio ih da Britaniji donese status najvećeg proizvođača čaja. Na izložbi u Kristalnoj Palati, predstavio je ove supstance i otvorio vrata čaju kao Britanskom piću. Argument da su Kinezi trovali čajem Britance, pomogao je u prihvatanju Britanije kao zemlje čaja od strane zapadnjačke kulture i nauke. Tako je ovaj napitak i ugledao svetlo pozornice u Britaniji.

Da hong pao i čaj u Britaniji danas

Kultura ispijanja čaja-zgubidan.

Izvor:lateasquirrel

Do hong pao je najskuplji čaj na svetu. Šest originalnih žbuna sa kojih se prvobitno ubirao i danas su opstala. Kinezi ih veoma poštuju, na neki način imaju status božanstva. Ime Da hong pao (Velika crvena odora) potiče jos iz dinastije Ming. Po legendi, bolesna majka jednog od careva Ming dinastije je izlečena uz pomoć čaja ubranog sa ovih šest žbuna. Car je zatim poslao ljude da ovo žbunje obaviju u crvene odore da bi im na taj način odao počast i zahvalnost. Čaj sa matičnog drveta i matičniog žbunja danas dostiže i cenu od milion dolara po kilogramu.

Čaj Britancima danas služi u sve svrhe. Piju ga na pauzi, koriste ga kao laki obrok tokom dana, čak su u jednom periodu kompanije uz kutije čaja prodavale i sličice čaja, namenje kolekcionarstvu. Danas ove sličice su retke i veoma vredne. Najčešće Britanci piju crni čaj sa mlekom, medom ili limunom.

Nemanja Petković

Nemanja Petković

Student žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zanima me sport, muzika, film, poezija, pisanje.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *