1

Marija Milanović – Dokaz da invaliditet ne mora biti problem

Marija Milanović je jedna sasvim obična, ali isto tako i sasvim posebna devojka. Svestrana, pametna, druželjubiva, avanturista, ali i osoba sa oštećenim čulom vida. Iako ima ovaj problem, Marija pozitivno gleda na život i one negativne stvari čini da budu pozitivne.

Marija je diplomirala psihologiju pre 7 godina i za Zgubidan je pričala o tome koliko joj je bilo teško tokom studija i da li se posle tih 7 godina nešto promenilo u pristupu osobama sa oštećenim vidom.

“Donekle se situacija i jeste promenila, najviše u tome što se sada dosta priča. Osobe sa oštećenim vidom su vidljivije i mnogo više se priča o inkluziji. Kada sam počela da studiram internet nije bio toliko rasprostanjem kao sada i tek su počeli da se razvijaju novi govorni softveri za čitanje i rad na računaru. Softveri čitaju sve što se nalazi na ekranu, sada ih ima i na srpskom jeziku, a kada sam ja studirala nije ih bilo, pa sam koristila neku češku verziju, koja je bila prilagođena našem jeziku, ali oni nisu prepoznavali ćirilično pismo” – započela je Marija razgovor za Zgubidan.

Marija Milanović

Marija Milanović

Problem su joj bili određeni predmeti na fakultetu, koji su zahtevali rad na računaru. Međutim, ni to nije veliki problem, mnogo veći je taj što profesori nemaju dobar pristup studentima sa posebnim potrebama.

“Potrebno je da profesori, kada dobiju takve studente, prođu obuku kako bi mogli da rade sa takvim osobama. Nije dovoljno da imate samo čitač ekrana i softver, već da imate i osobu sa kojom ćete moći da radite. Slepe osobe ne rade pomoću miša, već rade tastaturnim komandama, pomoću prečica. Sami čitači ekrani imaju svoje dodatne prečice, preko 1000, koje dodatno olakšavaju rad i pretrage na internetu. Bez toga bi rad bio sporiji i teži. Zato profesor mora da shvati kako slepa osoba radi, jer mi ne vidimo stvari na isti način”.

Svaka osoba sa oštećenim vidom tokom detinjstva odlazi u Internat gde se uz pomoć stručnih lica uče samostalnosti, korišćenju belog štapa i orijentaciji u prostoru.

“Bilo je bolno kada sam se kao baš mala odvajala od roditelja, ja sam sa 6 godina otišla 200 km dalje u internat. S obzirom da je to bilo 90-ih godina, situacija u zemlji je bila takva da sam ih baš retko viđala. Iako jeste bilo bolno, to me je naučilo da budem samostalna i da brinem o sebi. Počela sam da zavisim isključivo od sebe, od onih najbanalnijih primera i pakovanja školske torbe za sutrašnji dan. Stekla sam odgovornost prema sebi, a i vaspitači su nas podsticali da budemo samostalni. Imali smo obuku orijentacije i kretanja uz pomoć belog štapa”.

Svaka slepa osoba prvo uči osnove kretanja uz pomoć belog štapa, kako se drži štap. Postoje razne tehnike u zavisnosti od prepreke koja se mora preći, da li je u pitanju silazak niz stepanice ili hodanje po gradu. A kasnije da bi naučili da dođu iz tačke A u tačku B, potrebno je da tu relaciju više puta prođu sa nekom osobom, koja će im objašnjavati šta vide na putu, kasnije će te orijentacije mnogo pomoći u samostalnom izlasku. Marija upravo tako i zna gde se nalazi u svakom trenutku. Osobe sa oštećenim vidom obraćaju pažnju na sve, od toga da li je ulica široka ili uska, da li ima prolaza ili je u pitanju travnati deo. Kada to savladaju, steknu osećaj i kasnije štapom traže te orijentire. Marija kaže da u glavi ima neku vrstu 3D mape uz pomoć koje zna gde se šta nalazi.

Slična situacija je i u njenim snovima, kada takođe vidi puteve kojima se kreće, a najčešće sanja da hoda bez štapa.

Što se susreta sa ljudima na ulici tiče, Marija nosi i pozitivna i negativna iskustva. Mnogi sugađani nude pomoć pri prelasku ulice, nude se da joj pokažu grad, a ima i onih neprijatnih koji namerno neće da se pomere i čekaju nju da napravi prvi korak. Tu joj je važan sluh, dodaje da je više puta čula šuškanje jakni ili lupanje cipela i sama skrenula pravac da ne bi smetala ljudima.

Kada je sa drugaricama, česta tema jesu i momci.

“Ponekad se i namtne tema momaka, onda moje drugarice krenu da pričaju kako je ovaj lep, ovaj je žgoljav, onaj ima ovakvu frizuru. Meni je sve to simpatično, ali ja im kažem meni to ništa ne znači. Ne bih volela da mi kažu da mi je momak ružan, ali fizička lepota mi ne znači ništa. Naravno, svi moramo da vodimo računa o fizičkom izgledu, da budemo čisti i pristojno obučeni, ali ne padam na mišiće, mada, ne bih volela ni da mi momak ima 130 kg.  Ja padam na šarm, pozitivnu energiju, osmeh, način na koji sa mnom i sa drugima razgovara, teme o koje ga zanimaju i da li mogu sa njim da imam neka zajednička interesovanja”.

S obzirom na to da je Marija mlada devojka, voli da izađe u provod sa društvom, a gde je provod, tu je, naravno, i alkohol. Zanimalo nas je i kakva je Marijina orijentacija kada popije koju čašicu više.

“Nikada se nisam onako baš napila, možda sam nekoliko puta bila pripita, ali moram da priznam da se tada nikada sama nisam vraćala kući. To je zanimljivo, verovatno bih bila svesna da moram da se koncentrišem više, a s druge strane alkohol daje neku sigurnost pa možda i ne bih imala problema”.

Za sebe kaže da je avanturista i da voli izazove, jedan od takvih izazova bilo je i planinarenje.

“Volim izazove, zato sam i prihvatila ovaj. Pozvala me je drugarica na planinarenje, a taj poziv sam odmah prihvatila. U početku niko nije shvatio da ja ne vidim. Kada smo krenuli, bilo je lagano, držala sam drugaricu za ruku, a onda smo došli do onog strmijeg dela, tada su ljudi primetili da ne vidim i svi su ponuli pomoć. Bili smo za nijansu sporiji, a kada smo se popeli na vrh svi su bili oduševljeni i dobila sam veliki aplauz, baš je bilo slatko. Za sada je to najluđa stvar koju sam uradila, ali volela bih ponovo da krenem u ovakvu pustolovinu”.

Marija Milanović

Marija na planinarnju

Ali to nije sve što je Marija radila i što radi. Bavila se jedno vreme plesom i zna da igra rumbu, sambu, tango i valcer, a sada završava master studije komunikologije na Filozofskom fakultetu i piše za portal ISerbia i radi kao voditelj na Super radiju, gde svake srede ima svoju emisiju.

Marijina priča može poslužiti kao podstrek svim ljudima da ne odustaju i da se bore bez obzira kakve probleme imaju, a Marija Milanović je svakako dokaz da invaliditet ne mora biti problem uopšte i da na život moramo gledati sa one, druge, vedrije strane.

 

Nikola Đukić

Nikola Đukić

Diplomirani žurnalista i master komunikolog. Pored novinarstva bavi se marketingom, pisanjem scenarija, snimanjem dokumentarnih filmova, muzikom. Od 2017. godine postaje jedan od osnivača NVO "Zgubidan - Centar za osnaživanje urbane kulture" i portala "Zgubidan.rs"

One Comment

  1. Divno je što se nedostatak o kome ovde Marija priča, a Nikola piše, predstavlja kao “manja prepreka” u životu… Marija je zaista divna osoba, koju krase vedar duh, inteligencija, upornost i istrajnost. Verovatno je zahvaljujući tome, u ovoj zemlji, uspela da iskoristi najbolje od ponuđenih mogućnosti. Nadam se da će njene reči doći do svesti kako običnih prolaznika, tako i onih koji mogu mnogo toga da učine kako bi osobama sa invaliditetom omogućili da maksimalno iskoriste svoje sposobnosti i da uživaju u kvalitetnom životu, kakav i zaslužuju – od najranijeg detinjstva, zatim školovanje i obrazovanje, zaposlenje – i konačno svaki dan bez nesavladivih prepreka. ❤

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *