0

MI SMO PIONIRI…

Da u Srbiji itekako ima hleba bez motike, to svi odavno vrlo dobro znaju. Nekada je motika u rukama igrala, ne samo za hleb, već je u rukama mladih pionira i pionirki krčila staze i bogaze, tek  tako. Jer je bilo lepo i jer je bila čast biti deo pionirskih brigada. No, i mi smo pioniri svoga doba. Naše posleratne generacije, prve su započele poslednjih godina, jednu, ne tako slavnu akciju-da se što pre ode odavde, trbuhom za kruhom.

Šačica koji su ostali, kada ih upitate, snalaze se. Važno je da se nešto radi. Makar i za strance.

Online teaching

Ovih dana je, npr. teaching sve popularniji. Mnogo mlađih, pa i starijih ljudi, odlučilo je da svoju sreću okuša  podučavajući Japance i Kineze engleskom jeziku, putem interneta. Zarada je kažu dobra.

Online teaching - Zgubidan

Izvor:
www.learncube.com

Predrag Ilić, u pauzi između dva časa, odgovorio je na par pitanja zbog čega se desila opšta pomama za ovim poslom. Poslom za koji su vam od oruđa potrebne samo: dobre slušalice, strpljenje i osnovno znanje engleskog jezika.

Ko želi da radi, on sebi uvek nađe nekog posla, a svaki posao zahtevan je i težak na svoj način

Iako ljudi van ovog posla misle da se ovaj posao sastoji od sedenja i “mlaćenja prazne slame”, zahtevi koji se stavljaju pred profesore, u nekim slucajevima, nisu nimalo naivni. Često se nailazi na teške i gotovo nemoguće učenike, tehničke probleme ili lošu atmosferu, koji na svoj način mogu da pokvare dan, a nisu nešto na šta može da se utiče u velikoj meri. Osim toga, i samo sedenje u stolici po 10-ak sati dnevno uzima svoj danak, kako fizicki tako i mentalno.

Predrag je za ovaj posao saznao od drugarice, a ova od svoje drugarice, koja je za posao saznala preko oglasa.

Smatra se da nije lako „upasti“ u bilo koju kompaniju od ovih, koje se bave „vrbovanjem“ stranaca-predavača, međutim, u praksi je drugačije.

Predrag Ilić - Zgubidan

„Što se tiče samog procesa prijavljivanja, nije bilo nekih većih komplikacija, a sam proces se sastojao iz intervjua i priprema za proces držanja časova“. Ni u firmi nije bilo većih problema, a tamo sam skoro tri godine. Ima naravno i firmi koje plaćaju više, ali posle ovoliko vremena bilo bi mi čudno da radim za neku drugu“.

 

Peđa je za sve te godine, radeći za strance, naučio da nema rada na „veresiju“, kako on to kaže, a to je u Srbiji, nažalost, čest slučaj. Još je rekao i to da bi možda i radio nešto slično i „za naše“, ali samo ako bi bilo „za slične novce“

„Nemam bas pozitivna iskustva sa našim ljudima, upravo zbog te “veresije”, a ako čovek nije u stanju da pošteno naplati svoj rad, nema poente“ – iskreno nam je za kraj rekao ovaj momak.

Naravno, u pravu je za sve što je rekao. U pravu je i na hiljade mladih što beži odavde, što se bori, što uči strane jezike, što počinje bolje da zna, još važnije, da razume strani jezik od svog sopstvenog, maternjeg. Jer, prve reči koje je na maternjem naučio su: inflacija, inauguracija, suficit, deficit, veresija, kredit, volonter…a to nisu čak ni naše reči. Već nečije, pozajmljene. I mi smo celi pozajmljeni. Čekamo tako godinama da nas vrate nekom našem vlasniku, kojeg ni ne poznajemo. Ali, niti nas ko vraća, niti nas ko želi. Samo lutamo tako, kao ničija deca, u ničijoj zemlji, pod nečijim budnim okom.

Mirjana Milenković

Mirjana Milenković

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *