0

Miroslav Mika Antić – Zgubidanova ličnost dana

Sutrašnji datum, 14. mart, trebalo bi obeležiti kao veliki državni praznik. Tog dana u Mokrinu, u Banatu, rođen je Miroslav Mika Antić, jedan od najznačajnih srpskih književnika 20. veka. U susret njegovom rođendanu podsetićemo se kako je izgledao njegov život i zbog čega je Mika Antić naša ličnost dana.

Miroslav Mika Antić - Zgubidan

Izvor: luftika.rs

Miku Antića pamptimo kao pesnika, pisca, scenaristu, novinara. Međutim, u njegovoj biografiji koju je napisao njegov sestrić, Nemanja Rotor, piše da je Mika Antić, između ostalog radio i kao zidarski pomoćnik, radnik u pivari, pristaništu, kao mornar. Radio je i u lutkarskom pozorištu gde je pravio lutke.

Kako je Mika Antić ukrao pesmu

Prve pohvale za pisanje dobio je u trećem razredu osnovne škole, kada su dobili zadatak da napišu pesmicu. Prepisao je pesmu Desanke Maksimović, pročitao je pred razredom i dobio prve ovacije. U intervjuima znao je da priča o tom događaju i pomenuo je da se plašio da napiše bilo šta posle toga, kako ne bi primetili da prva pesma nije njegova. Učitelju “podvala” nije promakla i na kraju školske godine poklonio mu je Desankinu knjigu u kojoj se nalazila ta pesma. Mika Antić je pričao da ga je taj poklon naterao da počne stvarno da piše.

Pesma umesto poreza

Miroslav Mika Antić bio je poznat kao, možda, i jedan od poslednjih pravih boema. Nikada nije mario za novac i materijalne stvari o čemu svedoči pesma koju je posvetio Poreskoj upravi. Porez je platio na kraju, ali pesmom. Na prijavi napisao je pesmu “Pehar”.

Srećno ti, Novi Sade, i dobri i tužni i večni,

prosto ti i mudrom i ludom, i kad te psujem i slavim.

Sa fruškogorskim čelom i mokrim usnama rečnim,

Sa gudalima od krvi i gudalima plavim

tebe, čija mi groblja i ponos i zakletvu kriju

i kroz tambure plaču i zvone, i vrište, i piju,

i žvaću tu crnu zemlju, tu travu, taj beton i stakla,

a duša nikud odavde – nikud se nije pomakla.

Pa sva čuđenja stanu u čudo što ne čudi,

a nisu ni krov, ni krošnja, ni ulice, ni ljudi,

već si ono što tinja po ivicama vida,

u naborima smeha, to tvoje i mlečno i vinsko,

to zaistinsko tvoje što se od zvezda otkida,

u neko podbarsko veče i jutro petrovaradinsko

to divno izmišljeno od ljubavi i htenja,

ta kriška razočarenja i kriška poverenja,

taj sjaj u svetom oku što se i puni i cakli.

A snovi nikud odavde – nikud se nisu pomakli.

Srećno ti i prosto grade! Sunce u čašu natoči!

Živeo! Nasledi od nas i srce i obraz i oči!

Živeo, jer iza nas će još novi i novi doći

i poznaćeš: u njima naša te ljubav dotakla,

i nikud dalje odavde – nikud se nije pomakla.

Zlatne ruke

Voleo je svoje vreme da provodi po kafanama, gde je bio rado viđen gost. Pored “Pehara” možda je još neki račun plaćen pesmom na salveti, ali to vlasnici kafana ljubomorno čuvaju za sebe. Poslednjih dana života stalno je slikao. Zbog raka vilice odstranjen mu je deo jezika i nije bio u mogućnosti da priča. Zato se posvetio slikanju i izmišljao svoje boje. Mešao je oker i zlatni prah. Kada je preminuo na rukama je imao zlatne tragove koje nisu mogli da operu nikako. Tako je, Nemanja Rotar, njegov sestrić, u biografiji “Sutradan posle detinjstva”, pisao da je na večni počinak otišao sa zlatnim rukama. Preminuo je 24. juna 1986. godine u 64. godini.

U oproštajnom pismu napisao je da ne želi nikakve govore, već da pročitaju njegovu “Besmrtnu pesmu” i da Janika Balaž na tamburi odsvira Piro manda korkoro.

Besmrtna pesma

Ako ti jave umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave umro sam,
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko…
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il’ trava?

Ako ti jave umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

 

Nikola Đukić

Nikola Đukić

Diplomirani žurnalista i master komunikolog. Novinarstvom se bavi već 5 godina. Između ostalog bavi se marketingom, pisanjem scenarija, snimanjem dokumentarnih filmova. Od 2017. godine postao jedan od osnivača NVO "Zgubidan - Centar za osnaživanje urbane kulture".

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *