0

Predstava “Predgrađe” otvara sezonu u Akademskom

Možda većina pozorišta sezonu započinje tek početkom oktobra, ali ne i Akademsko pozorište Niš. Čisto da se vidi ko vredno radi i u toku leta, oni će večeras, od 20 sati, na Kamernoj sceni pozorišta, u Banovini, odigrati svoju prvu predstavu u ovoj sezoni – “Predgrađe”, u režiji Jelene Đorđević.

Predstava se igra po četvrti put, budući da je nova na repertoaru pozorišta i da je, do sada, odigrana samo tri puta-pretpremijerno i premijerno krajem prošle sezone, a ovu uigranu ekipu, gledali smo i na Pozorišnom maratonu, krajem juna.

Rediteljka, Jelena Đorđević, sa ponosom sa strane posmatra svoje glumce (zatekli smo ih usred probe), kako vredno rade, pripremaju mizanscen, probaju tekst. Iako vidno zaposlena i zauzeta, vrlo rado je odgovarala na naša pitanja o predstavi:

Jelena, reditelji su tu da glumce upute, savetuju, da ih nešto nauče. Ali, šta je to što ste Vi naučili od glumaca, spremajući sa njima ovu predstavu?

-“Od mladih ljudi se uvek uči, ali to nije jednostrano. Naučila sam da oni mogu mnogo brže da nauče nešto, ako im mi stariji damo ozbiljne smernice. Takođe, kako treba da se voli posao, jer ponekad, pošto se dugo bavimo vim poslom, zaboravim zašto ga volim i zašto se uopšte bavim njime, a onda, gledajući tu njihovu ludačku energiju i želju da urade nešto dobro, vrati mi se taj osećaj, zbog čega sam izabrala baš taj poziv. Radeći sa ovom decom, vidiš da sve, ipak, ide iz ljubavi, a ne iz neke potrebe. Najglavnije što sam od njih naučila je to kako da ponovo vratim tu ljubav prema poslu kojim se bavim”.

Šta mislite, da li je Srbija jedno veliko predgrađe nečega?

-“Ne znam da li smo predgrađe, ja se samo plašim da smo dosta ograničeni u tome da ovi mladi ljudi mogu mnogo i mogu svašta nešto,  ali jednostavno nemaju mogućnost da to realizuju. Upravo je to i bio razlog zašto sam izabrala ovaj tekst; tačno je-događa se radnja u Americi, ali kako u Americi, tako i na celom Balkanu, mladi su ograničeni raznim stvarima da ispune neke svoje želje i da pokažu svetu šta sve mogu. Nažalost, u Srbiji je dosta ograničenja i mislim da to sputava ove mlade ljude, koji možda nikada neće moći da realizuju ono za šta su stvoreni, za šta imaju talenta, nade, snove… Bojim se da neće uspeti da sve to ostvare”-kaže nam Jelena, koja posle svega, ipak ne želi da njene reči imaju negativan prizvuk:

“Kako odete van zemlje, i ono što znate-ne znate!”

-“Nisam pesimista i nemam samo crn pogled na svet, već sam realna. Ja bih volela da oni mogu da odu negde, da imaju tu šansu da se druže i sa studentima iz drugih zemalja, koji se bave tim poslom kao i oni; ili da odu negde van zemlje da tamo studiraju, jer svaki izlazak iz zemlje u kojoj si rođen je jedno novo iskustvo, mnogo znači, a najgore za jednog mladog čoveka je da život provede na jednom mestu. To je nešto čega se, generalno, najviše plašim, a to je ono što sam mladima i želela da ukažem ovom predstavom.

Strah koji imaju, nekako bi bilo dobro da ga se oslobode, da se puste, da se otisnu i da odu negde, da nešto drugo probaju. Ja kad sam otišla, shvatila sam, da i ono što sam znala, možda ne znam”. – rekla nam je ova energična, ali i zahtevna rediteljka, koja ima dobar osećaj, da je ipak uspela da pošalje ljudima poruku koju je htela.

Šta mislite, da li ste uspeli da “dođete do ljudi”?

-“Ne znam da li sam uspela da im promenim svest. Ali, očekujem da se svi mladi koji dođu da gledaju predstavu, naravno, i oni koji na bilo koji način učestuju u njoj, nađu bar u jednoj sceni. Bilo mi je drago što sam nakon premijere čula kako devojke komentarišu: ‘Jao, ja sam imala istu ovakvu scenu sa svojim momkom!’ Ili: ‘Ja sam imala isti ovakav razgovor sa svojim drugarom!’. To je i poenta, da mladi ljudi prepoznaju sebe”-zaključila je Jelena.

 

Naravno da je bilo poente. I žmaraca. I svega. Sećam se kako sam se na premijeri “Predgrađa” neprestano rastavljala i sastavljala. I kako sam stezala čvrsto rub svoje bluze da prenesem fokus na nebitnu akciju jer je ona koja se odvijala na sceni žestoko bolela i pogađala. Sećam se i rečenice na kraju predstave koja mi je saterala knedlu u grlo: “Zar ne znate da je život dar?!”.

Zaista, mi to i ne znamo, sve dok nismo na korak da taj život i izgubimo ili ga nekako ugrozimo. Odlično je što se našao neko “u našem predgrađu” da nas na to podseti.

Mirjana Milenković

Mirjana Milenković

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *