0

„Ratujemo ti i ja…”

Često razmišljam o sujeti, tj. tražim njene klice i korene u svom ponašanju, odgovorima, mislima. Tražim ih u tome kako gledam na tuđe uspehe i kako posmatram lepe žene. Čim se pojavi neka “duhovita” dosetka  na tuđ račun (priznajem, ima tu dosta analiza od strane jedne duple Virgo), odmah analiziram i to, čega je ona produkt. Ulepšavanja dokolice ili pak, možda svake noći, iznova povampirene sujete, koja krv pije mojm dobrim namerama. Kad primetim njenu senku, brzo upalim svetlo i uzmem, Bibliju da čitam i molim se da sujeta nestane. Šalim se, naravno, valjda mi nećete zameriti, (neće valjda ni On), ali za nestanak ove pošasti, jedino vaša volja da stalno radite na sebi, može vam pomoći. A gde ćeš za to lepšeg mesta, no pozorišta.

Koliko je u pozorištu slobode, toliko mora biti i discipline; koliko je uživanja, toliko mora biti i (od njega) odricanja; koliko je borbe za pravdu, toliko je nepravde posvuda. Što je prašina iz dasaka gušća, to je jasnija poruka koja se šalje. Količina osmeha koju glumci izmame na vaša lica, obrnuto je srazmerna bitnosti njihovog zalaganja u ovom raspojasanom društvu koje uporno neguje kult rijalitija.

Suština glume

Kao pozorišni glumac, vi niste samo umetnik koji plače, smeje se, skače i krevelji se bez razloga (na očigled drugih). U pozorištu ne sme biti samo pukog pojavljivanja na sceni (u pozorišnom žargonu rečeno: balaboć-truć-truć). Vi morate ljudima nešto važno reći, preneti poruku, dopreti do nečije savesti. Iz vašeg pozorišta uvek mora izaći mnogo više dobrih ljudi, nego što je u njega ušlo. Da biste bili član jednog pozorišta (profesionalnog ili amaterskog), morate imati dobre namere. Morate biti altruista, morate držati barjak istine, dok ste na čelu vojske koja se bori za otadžbinu, pravdu, ljude, ne dopuštajući karikaturama da izvrću sliku stvarnosti u kojoj živimo.

O audiciji i nasušnoj potrebi za njom

Nema više laganja. Nama nije dobro; nama je užasno! Svakog dana mi evoluiramo iznova, da bismo nekako preživeli ove smešne uslove u “zemlji koja nezadrživo srlja u progres”, sa naglaskom na reč SRLJA.

Niko ništa nikog od nas ne pita, a trebalo bi da se pitamo za sve, jer se o nama i radi.

Zato, ako ste mladi (ili mlađani), ako ste talentovani-znate da pevate, nešto da svirate, da ganete ljude svojim iskrenim recitovanjem; ako niste samo željni pažnje, već nenormalno dobro “skidate” svog komšiju ili nekog lika sa televizije, Akademsko pozorište Niš čeka na vas! Samo svojom zaslugom možete postati deo glumačke družine, koja ne samo da je odavno osvojila ovaj grad, već i dobar deo regiona.

Specijalno, zbog nastupajuće audicije za prijem novih članova u ovo pozorište, za portal Zgubidan o svom iskustvu sa prošlogodišnje audicije, govorile su njegove članice Željka Stanković i Milica Dimitrijević.

Kako je sve počelo?

Željka je glumom počela da se bavi još u 6. razredu osnovne škole. Kako nam je rekla, ona je u ovaj svet mašte ušla potpuno iskreno i “kako dete samo željno igre zna”. Kako bismo buduće članove malo opustili pred audiciju, prenosimo “na papir” u celosti prijatno iskustvo ove mlade glumice, onako kako ga je ona opisala:

“Baveći se glumom, još od najranijeg detinjstva, vremenom sam shvatila da me to ispunjava, da me čini srećnom, da pozorište predstavlja terapiju od svih životnih situacija. Mesto gde svoje snove pretvoriš u javu. Gde upoznaješsebe kroz prizmu raznih likova, i ono što je meni posebno drago, činis druge ljude srećnim, radosnim ili ih zagolicas da počnu da razmisljaju o nekim situacijama. Volim pozorište jer se ljudi okupljaju, odvoje svoje dragoceno vreme i dolaze posle napornog dana, kad se sve smiri, da pogledaju život u malom. Sede u redovima i posmatraju.

Milica Dimitrijević - Zgubidan

Kada se digne zavesa, počinje istina

Ja sam na audiciju  došla sa drugom sa fakulteta, koji me je doveo, pošto sam imala neverovatnu tremu kao nikad do tad. Tad sam shvatila da će mi Akademsko biti važno mesto. Spremila sam lirsku pesmu “Predosećanje”, Desanke Maksimović, komični monolog ” Poslednja šansa” MBM i nekoliko imitacija( Bisenija, JK, Olivera Katarina, Sundjer Bob…). Nikog nisam poznavala od članova, kandidata, pa mi je bila još veća euforija. Taj izlazak na scenu neću zaboraviti, pošto je bio potpuno komičan. Od reflektora nista nisam videla, osim Miloša Unića (nedavno nagrađeni član pozorištana Urban festu, nagradom “Car Konstantin”) i strogog pogleda Miloša Cvetkovića (Umetnički direktor pozorišta).Po tom pogledu mislila sam da ništa ne valja, ali kasnije, kad sam upoznala Miloša, shvatila sam da je on samo pažljivo posmatrao, ono što svako od nas krije u sebi.

Zadovoljna sam tom audicijom. Posle pesme sam se oslobodila treme, za komični sam imala podršku publike (starijih članova), a imitacije su ih zasmejale. Čak, i naš direktor se nasmejao na imitaciju Olivere Katarine, e tad mi je pao kamen sa srca. Zbunjena, iskrena i srećna sam izašla i shvatila da sam upravo uradila ono što volim i bila sam spokojna. Posle dva dana stigla je poruka:” TAAADAM, postali ste član AP”. Srećaaaaa! I tako, išle su radionice, upoznavanje, druženje, otkrivanje, gledanje što više predstava u Narodnom, Lutkarskom, Akademskom pozorištu. Radila sam svoju prvu predstavu u mom Akademskom, išli smo na festivale, upoznali smo druge zaljubljenike u svet glume, npr. u Banja Luci ovog leta na festivalu” Kestenburg”. Stekla sam prave prijatelje. Sve u svemu, za mnom je godina dana sreće, radosti, magije, koju mi je dalo naše malecno pozorište.”

“Pozorište je moj život”

Željka je na kraju iskreno poželela puno sreće budućim članovima, a nas je zanimala i Miličina perspektiva audicije, zahvaljujući kojoj je sada ponosni član ovog “malecnog pozorišta”, kako ga je u šali nazvala Željka.

Željka Stanković - Zgubidan

“Pošto pozorište za mene predstavlja nešto posebno,  mogu da kažem da se moj život u potpunosti od tada izmenio. Od trenutka kada je pozorište postalo moj život, počela sam drugačije da posmatram ljude oko sebe. Da upoznajem novu sebe, naučila sam da verujem, spoznala sam slobodu, osetila neizmernu ljubav i sreću. To traje. Svakoga dana se iznova i iznova radujem tome. Kada postanete “inficirani” teatrom ne možete da se otrgnete tom ludilu. U pozorištu postaješ bolji čovek, naučiš da voliš ljude i da je istina ono što nas pokreće. Osećam neopisivu ljubav prema ljudima iz pozorišta i svi ti trenuci iuspomene nas mnogo vežu. Provodimo sate u pozorištu i volimo, osećamo, širimo pozitivnu energiju, stvaramo. Isto, novo, ponovo. To je ljubav, radost igre” – rekla nam je Milica, koja je sa nama vrlo rado podelila šta je to ona prošle godine spremala za audiciju.

“Pripremila sam lirsku pesmu “Kakva sam, takva sam”-Žak Prever, monolog iz komedije F.T.1.P, Muza Pavlova i imitacije. Pevačka imitacija Cece iz mlađih dana- pesmu “Cvetak zanovetak”, Bebi dol- “Brazil”. Imala sam i koreografiju. Takođe, imitacija Rahele Ferari iz “Tesne Kože”, čuvena recenica: “ceo zivot sam štedela.  Imitacija Bisenije iz “Porodičnog blaga” i tako” – kaže ova mlada i divna glumica, koja će jednog dana, ako Bog da, i na neku od naših glumačkih akademija u Beogradu, Novom Sadu ili u Kosovskoj Mitrovici.

Audicija 2017

Ukoliko vam se tokom čitanja ovog teksta malo uskomešalo u stomaku, pravi ste čovek ili žena, koju će informacija o datumu i času audicije najviše zanimati. U subotu, 30. septembra, u 13 sati, u prostorijama Akademskog pozorišta Niš (Zgrada Univerziteta u Banovini, Šumatovačka bb), biće održana audicija za prijem novih članova. Dođite vedri, dobri, sa spremljenom lirskom pesmom, dramskim monologom, imitacijama i sa još nekomzanimljivom veštinom, ako je imate (jeste poželjno, ali nije presudno).

Ono što je poželjno, jeste da dođete i sa malom količinom pozitivne treme, jer znate kako ono kažu umetnici: “Samo čovek koji nije živ, nema tremu”. I ništa vam više neću reći, osim-SREĆNO!

Mirjana Milenković

Mirjana Milenković

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *