0

Sasvim običan dan

Koliko su predrasude ukorenjene u našem društvu pokazuje sasvim običan dan bilo kog od nas. Svako ime i prezime, sve boje kože i svaki nadimak poseduju svoje dublje značenje i uvreženo mišljenje u vezi sa tim. Način hoda, stil odevanja ili veštinu govora olako povezujemo sa „unapred poznatim činjenicama“ o osobi. Koliko površno razmišljamo o drugima i stvaramo sliku o njihovim životima, možda je najuočljivije kroz sagledavanje jednog običnog dana.

Moje ime je Lazar Marković . Nisam igrač Liverpula na pozajmici u engleskom Halu i nisam igrao za Benfiku. Imam dvadeset pet godina, bavim se novinarstvom i radim u kafiću. Identično ime i prezime koje nosimo bivši fudbalski reprezentativac i ja, ne govori ni o kakvoj sličnosti izmedju nas, iako me većina ljudi na sam pomen moga imena i prezimena uporede sa njim. S obzirom na to da sam stariji, mogu reći da se on zove i preziva kao ja.

7:30 – jutro

Jutro je, 7:30 izlazim iz zgrade i ubrzanim korakom hrlim ka prvoj pekari u nadi da ću ugledati vruć burek. Na samom ulazu zgrade nailazim na radoznalog komšiju koji sa prenaglašenim osmehom zaključuje, da je moj ubrzani korak upućen ka državnoj firmi i sigurnoj zaradi. Njegove reči podrške da ću ipak stići i da posao neće pobeći, izgovorene su na osnovu časa susreta, ne znajući da na njemu može da zahvali NBA igračima koje sam prethodne noći imao na tiketu. Komšija možda ne zna da je vremenska razlika između nas i Amerasamo“ šest sati.

12:00 – rano popodne

Podne je. Odlazim do obližnjeg kafića sa starim društvom. Prilazi nam konobar i neljubazno pita: „Šta će pijete“? Njegova zluradost prema nama je potkrepljena mislima kako on mora da radi, a mi eto uživamo u bašti kafića, čiju je travnatu podlogu on do pre pola sata natapao vodom i znojem. Naravno ni ne sluti da je nama ovo prvi slobodan dan u poslednjih mesec dana na ni malo kreativnijem poslu. Prepuna pepeljara i dim zapaljenih filtera koji se širi, govorili su da je vreme koje  je omogućila jedna kafa – isteklo.

Izvor: http://beranekawarna.blogspot.rs/2011/05/

15:00 – studentsko popodne

Tri sata posle podneva i moj ubrzani korak dovodi me do Sabornog hrama, nadomak Kuće za venčanja. Zvuci „kume izgore ti kesa“, odjekuju ovim delom grada. Na terasi ugledam druga iz detinjstva koji je upravo stao na ludi kamen. Prišavši mu videh zabrinutost i nespokoj na njegovom licu i kao da me zanima upitah ga u čemu je problem. Posle prepričanih deset godina života u par reči došlo je vreme rastanka uz čuvenu rečenicu „javi se da pijemo kafu“.

19:00 – predvečerje

Ponovo na vratima zgrade srećem komšiju, samo ovoga puta nije nasmejan i dobronameran. Ovoga puta ja imam predrasude. Da li je baš danas njegova fotelja u javnom preduzeću rasklimana, iako se idealno ukolpila i srasla sa njegovom konstitucijom. Razmišljam o mnogim stvarima, dok mi pogled zastaje na njegovom novom odelu, koje govori da su nedavno bili izbori.

22:00 – nesanica

I dok pokušavam da zaspim pošto se završio moj slobodan dan, iz obližnjih zgrada čuju su tonovi preglasne muzike. Sada sam ja kao i onaj konobar iz „ranopopodnevnog“ kafića koji prekoreva ljude jer se vesele, ne razmišljajući da mozda, upravo tada njima počinje slobodan dan…

00:00 – klabersko popodne

I dalje sam budan. Promišljam kako da sutra za određeno vreme proizvedem potreban broj šrafova, reči, kablova ili promenim mnogo guma i aspuha, ili kako da uslužim toliko žednih usta…

Svakoga dana nailazimo na nove ljude i stara imena. Imena se ponavljaju, ali ljudi nisu isti. U suprotom svaki bi Dušan bio silni, svaki Lazar bio bi kosovski, svaki Ilija – gromovnik…

 

Lazar Marković

Lazar Marković

Rodjen 1992. godine u Beogradu. Novinarstvom se bavi već pet godina. Takođe bavi se kopirajtingom ( copywriter ), kao i pisanjem sportskih kolumna. Za vreme studija radio je na Niškoj televiziji. Od 2017. godine, postao je jedan od osnivača NVO – „Zgubidan – Centar za osnaživanje urbane kulture“.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *