0

Šta smo mi to postali?

Početak kao kliše, neki tamo Ja se žali kako društvo ne valja, „da se ja pitam stvari bi izgledale drugačije, ja bih sve to promenio samo da mogu“ i tome slično. Zvuči kao kliše, jer to i jeste. Iako se, tek negde u masi čuje neki kakav tužni vapaj razuma koji govori kako nešto ne valja i traži, pokušava, trudi se da nešto promeni, ali samo zvuči kao i svi pre njega, a i sve što radi je isto kao i kod prethodnih, badava, sve dok se ne umori jer mu borba sa vetrenjačama nije stalni posao ili dok ga život ne umori pa se onda sa neba pita, „Šta mi je sve ovo trebalo?“. E pa ja sam ipak rešio, biću taj neki. I ja ću da pišem, vičem, crtam ili šta god bi trebalo da radim da me duboko zakopani razum u mozgovima mnogih ne čuje, ne vidi. Makar to što pišem jedne oči čitale, makar ono što budem rekao jedne uši slušale!

 

Pitanje iz naslova proizašlo iz sledećeg – Da li su ljudi danas stvarno to što jesu, majstori, prodavci, lekari, slušbenici, političari, a pre svega ljudi, ili je neka druga podela posredi. Ja sve to nekako vidim drugačje. Kao prvo, mediji, koji su nekada služili da zapravo prenesu poruku, služili za kviz u 19h i vesti u 20h, pa za edukativne emisije i „Laku noć deco“, danas su prerasli u nešto sasvim drugo, u mašineriju, najtežu moguću, pomoću koje melješ nečiji razum ili bivaš samleven, u nešto meni mnogo ružno, mnogo komercijalno. Postoje tri vrste robova medija, tj. svega onog što se danas zove tim imenom. To su oni koji su im robovi, jer rade za njih, one koji su im robovi jer su ovisni o njima, i one koji će zapravo tek da upadnu u jednu od ove dve vrste. Naravno, tu je grupa ljudi koja se ne svrstava ni u jednu od ovih grupa ljudi, zato što su oni vlasnici kapitala iznad svega, a i zato što oni nisu ljudi. Uzećemo sad u razradu jedan malo drugačiji primer, vezan z

Mladen Ristić

a medije.

Pevači… Oni koji jesu, koji misle da su, koji bi voleli da su, što bi činilo 78% stanovništva u Srbiji. E to je podatak koji mene brine i koji je samo moja procena, verovatno netačna, ali dokazuje poentu. Mediji su stvorili ambijent i kriterijum uspešnosti, uspešan si ako „izadješ na televizor“, što ćeš najlakše uspeti ako propevaš, na drugom mestu su naravno političari, treće dele „fudbaleri“ i PR-ovi zdravstvenih ustanova. A ono što mi je najviše mrsko u celoj toj „ova zvezda –ona zvezda“ priči je što i ljudima koji bi možda stvarno mogli da imaju muziku za svoj poziv, ubijaju posebnost masom tj. kvantitetom za kojim se teži! I da, još gore, zarazili su i decu, njih koji su pevali iz čiste ljubavi i zračili, pretvoriće ih u šrafove u mašineriji.

Na kraju se postavlja pitnje, iako nije baš najpopularnije da se kopa kukuruz ili da se radi u rudniku,moramo li da se podelimo na lovatore oko medija, robove koji rade za njih, „pevače“ koji služe da zamajavaju ove koji kopaju kukuruz i zapravo hrane sve, te umorni sa njive jedva čekaju da vide ko je koga, kome je šta ispalo i slično, i malobrojni ostatak kome bi, što bi Petar Božović rekao, preostali samo vinjak i deprozepam kad vide novu zvezdicu Granda koja će, nažalost, za koju godinu, na stolu pod šatorom ponosno da stoji kao Kip slobode ili Pobednik, kako god!?

Uroš Kostić

Student novinarstva i muzičar. Aktivan u bendu There. dok kao novinar radi za web portal Balkanrock od 2012. godine. Kao izveštač je posećivao mnoge koncerte širom Srbije, među kojima se izdvaja izveštavanje sa Exit festivala 2013. i 2016. godine. U slobodno vreme bavi se istraživanjem bendova raznih alternativnih žanrova kao i sakupljanjem vinila, stripova i knjiga.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *