0

Život u klik-u

Neki bi rekli da 25 godina nije dovoljno da se govori o nekim temama. Nemamo mi, rođeni 90tih dovoljno iskustva za to. Ipak, mi koji smo granica između vremena kad su deca svaki dan trčala za loptom na livadi i vremena kada deca svaki dan trče za loptom na ekranima, imamo prava da damo svoj sud. Volimo i mi tehnologiju, ali smo među poslednjim generacijama koja je uspela da „život u kliku“ ne bude naša svakodnevica.

Od vatre do klik-a

Čovečanstvo se zansiva napretku. Sve promene koje nastaju, svi novi izumi, stvaruju drugačiju svest ljudi. Ali nisu izumi krivi. Ljudi su ti koji su ih osmislili, ljudi su ti koji znaju ili ne znaju da ih koriste.

Često se povede razgovor sa starijim ukućanima na ovu temu. “Tehnologija će upropastiti svet.”, “Samo gledate u te vaše ekrane”, “Ti telefon nisu doneli ništa dobro”. Ovo su svakako rečenice koje smo svi čuli. Problem je u tome što su ovo tvrdnje i tačne i netačne.

Svaka tehnologija i svaki novi izum, sami po sebi su neutralni. Zato uvek u tim međugeneracijskim raspravama na ovu temu držim stranu savremenih tehnologija. To mogu i da potkrepim tvrdnjama koje važe za većinu ljudi na ovom svetu:

Da li ću izabrati da rođake iz Australije vidim jednom nedeljno preko skype-a ili ćemo se viđati jednom godišnje? Iako nije isto kao uživo, prvi poen ide tehnologiji.

Da li ću pre izabrati da do Novog Sada stignem za nekih 3 i po sata kolima ili ću putovati dan i po fijakerom? Kola su svakako primamljivija varjanta.

Ako bismo, na kraju krajeva banalizovali, zašto onda koristiti točak? Pa on može da pregazi nekog! Zašto koristiti vatru kada može da nas opeče?

Tako smo ovim tvrdnjama svakako uspeli da odbranimo postojanje i stalni razvoj tehnike.

Logično, sledi jedno veliko ALI.

Od izuma do izvan uma

Ono što stvara problem razvoju i daljem napretku je korišćenje tehnike i tehnoloških dostignuća. Zapravo, zloupotreba je reč koju sam hteo da iskoristim. Jer, dobro je poznato, nije pištolj kriv za ubistvo, već onaj ko povuče obarač.

Zloupotrebe svega što je čovek osmislio kako bi olakšao sebi život oduvek je bilo, a da se razumemo, uvek će i biti. Ono što je dalji problem jeste obim. Jer kako vekovi prolaze, ljudi se sve manje i manje trude da osmisle stvar koja će doprineti napretku, a sve više da osmisle nešto što će im omogućiti manipulaciju. Tako dolazimo do savremenih elektronskih uređaja.

Tv, računar, “pametni” telefon, tablet, te niz drugih “pametnih” uređaja poput naočara, satova itd. razvijeni su u cilju olakšavanja svih aspekata života. Međutim, oni su, slučajno ili namerno, postali uređaji koji omogućuju da ih njihovi korisnici upotrebe za beskonačno gubljenje vremena, a Boga mi i uspavljivanje vijuga. Opet, krivica je na samim korisnicima!

Najveći problem predstavlja uticaj svega navedenog na najmlađe.

Rođeni u klik-u

Upravo sad, vraćamo se na početak priče što je ujedno i suština. Svi mi rođeni ranih 90tih imali smo raznih muka u odrastanju. Ipak, to nas nije sprečilo da imamo detinjstvo. Jedino u šta smo mogli da gledamo tih dana bio je Tv, a i za to nismo imali vremena jer je uvek bilo društva “ispred zgrade”.

Sigurno ste morali primetiti današnje mlade roditelje. Pronšli su način kako da brzo i lako smire decu koja plaču – stave im ekran u ruke. Što veći to bolji. I posle toga nema više plača, samo se čuje klik, tap i zvuci neke igrice. Najstrašnije je što se ne zapitaju šta te imaginarne stvari proizvode u glavi dece. Deca koja kao mala spoznaju svet oko sebe, uče i upijaju. Ona bivaju zbunjena, uvučena u imaginarni svet.

I šta se onda dešava? U najboljem slučaju opanašaće likove koje gledaju, skakaće kao oni, radovaće se kao oni, pričaće kao oni, umesto da sve to nauče od roditelja. U realnom svetu gledaće bledo i izgubljeno, kao da im ništa nije jasno, jer i nije. Sve to što ih u realnom svetu okružuje ne nalazi se u igrici. A u najgorem slučaju? Povrediće sebe, misleći da imaju moći, da mogu da obore drvo jednim udarcem ili da mogu da lete.

Glavno je pitanje posle svega rečenog, postoji li rešenje?!

Svi žele da njihova deca izrastu u dobre ljude, sposobne, pametne, duhovite, a pre svega zdrave. Onda roditelji moraju tako i da ih odgajaju. Umesto da deci sa 5 godina date telefon, dajte im loptu, kocke. Umesto da ih pustite na kompjuter, odvedite ih da zajedno gađate na koš. Shvatite da ne treba da budu na klik od vas već na korak, na pogled od vas. Ali pre svega, pokažite im svojim primerom. Pustite telefone iz ruku. Posvetite se deci. Odvedite ih u park, na izložbu, u pozorište, na jahanje. Pozite im da sami spoznaju svet. Inače ćemo mi, rođeni početkom 90ih, biti poslednje generacije koje će moći da se gledaju u oči i pričaju, moći da igraju fudbal satim, moći da se bez telefona izgube u dugim noćnim šetnjama.

Mladen Ristić

Rođen 1992. u Nišu. Apsolvent na Ekonomskom fakultetu u Nišu. Bio član nekoliko organizacija koje su svojim delovanjem podsticale napredak u društvu. Bavi se pisanjem kolumni iz sfere drušvenih dešavanja. Od 2017. godine jedan od osnivača NVO - "Zgubidan - Centar za osnaživanje urbane kulture"

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *